Barkley Maraton: gde granice nestaju i samo hrabri uspevaju

Ovaj tekst za vas piše Aleksandar Matić, iskusni trkač, poznatiji kao RunwithAlex.

U poslednjih nekoliko godina postalo je jasno koje su najbrže maratonske trke na svetu (Valensija i Berlin), kao i one koje zbog svoje istorijske važnosti svako mora da istrči bar jednom (kao što je Boston ili Atinski maraton). Ipak, mnoge trke same sebi stavljaju oznaku “najteže na svetu”, i većina to radi bez pokrića.

Nesporno je da postoji mnogo teških i intenzivnih ultramaratonskih trka. Dosta ljudi će pomisliti na Badwater 135, čuvenu trku koja se trči kroz Dolinu smrti po temperaturama koje prevazilaze 50 °C, Ili na Arktičku ultru, na kojoj je naš Jovica Spajić odneo pobedu prošle godine. Iako niko ne može da spori težinu ovih trka - njihov “faktor” je prevashodno u ekstremnim uslovima u kojima se održavaju, a ne u težini ili kompleksnosti same staze. Kad sklonimo vremenske faktore - postavlja se prostor za samo jednu trku koja zaslužuje ovaj eptiet.

Prethodnog vikenda održano je četrdeseto izdanje Barkley Maratona - i ove godine opet nije bilo finišera. Da, ovo je trka u kojoj je jedini cilj završiti trku! Za 40 godina koliko trka postoji - samo 20 ljudi je uspelo da je završi, a retke su godine kada je trku završilo više od jedne osobe. Šta čini Barkley najtežim ultramaratonom?

Barkley Maratoni (primećujete da je u množini) je trka koja se svake godine održava u šumama Kentakija i sastoji se od 5 “krugova” koji su uglavnom duži od 32 km i svaki ima preko 5000 m promena u nadmorskoj visini. Ono što je dodatni faktor je što sama trka zabranjuje upotrebu GPS uređaja, pa je neophodna dobra navigacija u prostoru i orjentiring trkača. Svaki trkač koji istrči 3 “kruga” za manje od 40 sati završava ono što se, ironično, naziva “Fun run”, a da bi bio finišer trke - svih 5 krugova moraju biti istrčani ispod 60 sati. Ako nekim čudom uspete da završite trku - ne dobijete ništa. Ne postoje medalje niti finansijske nagrade. Pa, zašto bi neko uopšte pokušao da istrči ovu trku, koja po svim opisima izgleda više kao mučenje nego takmičenje?

Lazarus Lake, bradati ekscentrik stoji iza ove fascinantne trke. Svake godine maksimalno 40 takmičara može da je trči, pa je trka brzo stekla status događaja koji bi svaki ultramaratonac želeo da proba bar jednom u životu. U procesu selekcije, svaki prijavljeni takmičar mora da napiše esej o tome zašto je baš on osoba koja bi trebala da trči trku - a ako bude izabran, cena startnine je automobilska tablica iz zemlje porekla takmičara, koja se kasnije kači na drvo oko startne zone trke.

Kao da činjenica da moraju da istrče preko 100 milja nije dovoljno zastrašujući faktor - takmičari ne znaju ni vreme starta trke! Lazarus kao direktor trke, istu može da pokrene u bilo kom momentu između 23 i 11h tako što će sat vremena pre početka trke duvati u rog. S obzirom da ne postoje GPS uređaji kao ni markacija, način na koji se osigurava da je takmičar završio krug je skupljanje stranica iz knjiga, koje su postavljene duž staze i time potvrđuju uspešno završeni krug.

Kako se spremiti za ovaku trku? Naravno, jasno je da je pored izuzetne fizičke (a i psihičke) spreme, glavni faktor za dobar uspeh oprema. Svaki takmičar ima ekipu koja ga čeka na početku kruga i osigurava da su mu nutritivne potrebe zadovoljene, kao i da ima adekvatnu opremu i patike koje će ga nositi u nastavku.

Sama trka je iznedrila mnoge neverovatne priče, a jedna od njih je pretočena u odličan dokumentarni film o kanadskom trkaču Geriju Robinsu, koji je dao sve od sebe da završi ovaj ultramaraton. Fim nosi simboličko ime “Where Dreams Go To Die”.

Barkley je, naravno, više od obične trke. On predstavlja metaforu pomeranja ljudskih granica i otvaranja novih prostora koji treba da se pokore. Zato iz godine u godinu ova trka privlači sve više ljudi koji bi želeli da je trče, a još više onih koji je aktivno prate. Prošle godine smo imali priliku da vidimo prvu ženu finišera - što je bilo posebno iskustvo! 

Svako od nas ima svoj Barkley - za nekoga je to da istrči prvi kilometar, za nekoga prvi maraton. Bitno je da znamo, kao što to i sam Lazarus Lake zna, da granice koje postavimo sebi - uvek možemo da pomerimo dalje!